Italijani na nizbrdici

Nema veze jedno sa drugim, ali mi se čini da je problem italijanskog fudbala nastao kada je meko „Ć“ prešlo u tvrdo „Č“. Kad smo bili klinci, krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina, junaci našeg doba bili su, između ostalih, Manćini i Anćeloti. Divili smo se njihovim bravurama na terenu, koje je svako izvodio na svoj način, a Serija A je bila najbolja liga na svetu.

Kasnije smo pratili i njihovu trenersku karijeru koja je u oba slučaja čak bila i uspešnija nego igračka. Gledali smo kako tokom 2000-ih odustaju od tradicionalnog „katanaća“ i grade neke nove mostove. Trebalo je da naslutimo da će od njih više profitirati neki drugi klubovi, a ne oni koji se bore za bodove u Italiji.

U međuvremenu su oni i kod nas postali Mančini i Ančeloti, iako nam je i danas teško da ih tako oslovljavamo. Valjda smo navikli da sve u životu radimo pogrešno. Doduše, mi se nekada i prevarimo, ali kako srušiti mit našim starijima, koji su uživali uz kapućino i Ćićolinu!? Oni i dalje idu u kafić – a ne u kafič – i ne piju kapučino. A Čičolinu ni ne poznaju jer im je Ćićolina isprala mozak.

Uglavnom, zlatna vremena Serije A su odavno prošla, što su po ko zna koji put potvrdili i rezultati u Ligi šampiona sredinom sedmice. Porazi Juventusa, Atalante i Intera samo su pojačali ionako gorak ukus u ustima ljubiteljima italijanskog fudbala. Mada je i njih sve manje.

Jeste italijanski klub prošle sezone stigao do finala evropske elite, ali bolje da nije. Odjeci „petarde“ u duelu sa Pari Sen Žermenom i dalje odzvanjaju u ušima navijača nero-azura, koji su tada doživeli drugi poraz u završnom meču Lige šampiona za tri sezone. I tako se nadovezali na istu situaciju sa Juventusom od sredine prošle decenije, što znači da je onaj Murinjov Inter iz 2010. poslednji italijanski klub koji se popeo na krov Evrope.

A ako je suditi po rezultatima prvih utakmica u plej-ofu Lige šampiona, deluje da će tako ostati i posle tekuće sezone. Istina, sva tri tima mogu popraviti stvari u revanš susretima, u kojima će biti domaćini, ali je jasno da se više ne pitaju samo oni.

Mnogo više od poraza u Istanbulu od Galatasaraja (5:2), ljubitelje italijanskog fudbala brine podatak da su samo trojica domaćih igrača bila u startnoj postavi Juventusa. Njihov učinak se uklopio u klupsko sivilo, a domaći fudbaleri se ne naziru kao rešenje iz sopstvenih redova.

Isti je slučaj i sa Atalantom, koja kao da je odlaskom Đan Pjera Gasperinija sa klupe izgubila i titulu “boginje provincije”. Činjenica je da su i u prethodnim godinama, kao i kada je pre dve sezone bila najbolja u Ligi Evrope, njenom igrom dirigovali stranci, ali tek jedan više Italijan nego u slučaju “Stare dame” među starterima u porazu od Borusije u Dortmundu (2:0) nije podatak za pohvalu.

Petorica Italijana bili su svedoci iz prve ruke poraza svog Intera u gostima od Bode Glimta (3:1). Tu je trenutno “problem”, za sada samo pod navodnicima, i na klupi jer ako ne računamo 85 dana Franka De Bura tokom 2016. godine, Inter nije imao stranca na klupi još od odlaska Leonarda polovinom 2011.

Dakle, od 33 samo su 12 startera u tri italijanska kluba bili Italijani, a gotovo niko od njih ne igra (naj)važn(ij)u ulogu u svom timu. Serija A je liga koja se odrekla sebe i prestala da proizvodi kvalitetne defanzivce i “storuke” golmane. Najbolji među njima odavno nije protagonista u kalču, a rezerve i potencijalni naslednici Đanluiđija Donarume nisu ni približno njegovog kvaliteta.

Nekada su defanzivom komandovali igrači poput Barezija i Maldinija, a u trenutnom sastavu najviše nastupa u toj liniji u nacionalnom timu ima Đovani Di Lorenco iz Napolija, uzgred budi rečeno ekipe koja nije ni stigla do nokaut faze Lige šampiona. Složićete se, siguran sam, da nijedan vezista ili napadač u selekciji koju vodi Đenaro Gatuzo nije njegovog kvaliteta ili bilo kog drugog startera iz tog vremena.

Da ne širimo priču na nacionalni tim, jasno je da je “kalčo” odavno izgubio identitet koji ga je krasio godinama i decenijama pa više loši rezultati italijanskih klubova na međunarodnoj sceni i nisu iznenađenje. Među osam ekipa koje su izborile direktan plasman u osminu finala Lige šampiona nema nijedne italijanske, a posle najnovijih neuspeha Juventusa, Atalante i Intera deluje da ih neće ni biti.

Čak i da se sledeće sedmice poprave stvari za 180 stepeni, zaista ne deluje da bi neki klub sa Čizme mogao da se uključi u borbu za naslov šampiona Evrope. Prošla su vremena kada su Italijani, osim po dobroj hrani, vrhunskom ukusu i istinskom hedonizmu, bili poznati i po fudbalu.