Skaut sport u Engleskoj: Stamford bridž – stadion sa dušom na kom igra klub koji dušu traži

Krajem septembra 1066. godine na severoistoku Ostrva, u blizini Jorka, dogodila se jedna od najvećih pobeda Engleske – vojska Harolda Godvinsona, predvođena kraljem lično, porazila je norveške osvajače velikog kralja Haralda Hardrade i njegovog saveznika, Haroldovog brata, Tostiga Godvinsona, i započela kraj ere Vikinga u Engleskoj.

Englezi su Norvežane uhvatili na spavanju, tačnije na sunčanju, na istočnoj obali reke Dervent, u mestu Stamford bridž, i toliko ih teško potukli da se norveški pokušaj invazije desio još samo jednom, stidljivo, par godina kasnije. Zajedno sa više od šest hiljada vojnika poginuo je i kralj Hardrada, poznat po nadimku „Poslednji od Vikinga“, a njegovog sina Olafa kralj Harold je poštedeo i poslao u Norvešku kao svedoka užasa koji su njegovi hrabri sunarodnici doživeli na drugoj obali Severnog mora.

Bitka na Stamford bridžu priča je i o hrabrosti i veštini ratovanja Vikinga, koje je nesmotrenost skupo koštala. Anglosaksonske hronike opisale su snagu osvajača primerom usamljenog ratnika, koji je na uskom mostu Stamford, sa samo skandinavskom sekirom u rukama, kupio vreme Norvežanima i potukao četrdesetak Engleza, sve dok se jedan nije dosetio da ga napadne iz vode, kopljem kroz drveni most.

Zanimljiva priča o Stamford bridžu slavna je srednjovekovna, ali verujem da je malo ko prvi put čuo za Stamford bridž baš zbog ovog podviga vojske kralja Harolda. Prva asocijacija je, pogotovo što ste na ovom mestu, sigurno stadion Čelsija.

Skaut sport je na engleskoj turneji posetio dom aktuelnog prvaka sveta, a ime stadiona nema ama baš nikakve veze sa slavnom bitkom iz 11. veka.

Jeste ime dobio po mostu, koji se na staroengleskom zvao „Samfordesbrigge“ – bukvalno prevedeno „most kod kog se može pregaziti reka“ – i koji se nalazio na vodotoku današnjeg Kaunters krika, nekada Stanford krika, pritoci Temze.

Čelsi je najveći londonski klub, reći će neki, a drugi, naravno navijači Arsenala, kazaće da to nije istina. Činjenice govore da je jedini iz najvećeg engleskog grada koji ima titulu prvaka Evrope – i to ne samo jednu. U moderno doba – nema sumnje - od Murinjove ere, koja je prekinula Vengerovu u Arsenalu, Čelsi je pet od ukupno šest puta bio prvak Engleske i dva puta osvojio Ligu šampiona u intervalu od devet godina.

Toliko dugo London i Čelsi čekaju pehar Premijer lige, Arsenal 22 godine, Totenhem 65. Londonski klubovi ukupno imaju 21 krunu, dva liverpulska 29, dva mančesterska 30.

Budite sigurni da će vam te činjenice jasno staviti do znanja na početku stadionske ture na Stamford "bridžu", ali i isticati da su najbolji tim ne samo Londona, već na planeti. Podvig u Nju Džerziju prošlog leta i šok šampionu Evrope i celoj fudbalskoj javnosti doneo je Čelsiju bedž na dresu kojim se posebno diči.

Turneja je imala poseban šmek, uprkos prilično mladom i pomalo nadobudnom vodiču, koji je bio „bušan“ na dosta polja tokom razgovora. Ipak, stadion koji je sagrađen 1877. godine, mnogo pre nego što je nastao Čelsi, i koji je mesto u Londonu na kom u kontinuitetu jedan klub najduže igra fudbal - od 1905. godine pa do danas - mora da ima poseban šmek. Mnogo iskreniji od Arsenalovog spejs-šatla.

Prva stanica je improvizovana sala za prezentaciju tik po ulasku na severnu tribinu, „Metju Harding stend“. Kratki osvrt na istoriju Čelsija i blistave dane moderne ere, pa izlazak na svetlost dana.

Kada smo se nakon ture sreli sa Džulijanom, pitao nas je: „Jesu vam pustili ono ‘Blue is the colour, football is the game’?“ Znao je da je to moralo da se desi, a upravo stihove Čelsijeve himne čuli smo prvi put dok smo stepenicama izlazili na ugao "Metju Harding stenda" i "Ist stenda".

„Blue is the colour“, i te kako. Sve je bilo plavo. Potpuno plave tribine sa malim procentom belih sedišta koja su narušavala tamnoplavu dominaciju na sve četiri strane. To je činila i savršena trava i ultraljubičasti zraci sa LED rasvete koja je pokrivala skoro ceo teren. Senka tribina nadvila se nad travnjakom, pa su veštački zraci radili svoj posao, čuvali Čelsijev „tepih“, koji ima i uljeze.

Kraj kornera smešten je kavez za lisice, koje pronalaze način da dođu do terena i prave glavobolje ekipi koja održava travu. Iako je Lester u Čempionšipu, a Džejmi Vardi u Seriji A, nađe se poneka lisica da stvara probleme, ali „plavci“ očito znaju kako da ih stave iza rešetaka i odnesu „fox in the box“.

Metju Harding je, kako nam reče vodič, najglasnija tribina Čelsijevog doma, a nosi ime po nekadašnjem članu vlasničke strukture, biznismenu iz Saseksa koji je poginuo u helikopterskoj nesreći 1996. godine, vraćajući se sa Čelsijeve utakmice u Liga kupu sa Boltonom. Upravo je početkom devedesetih, za vreme ere vlasnika Kena Bejtsa, uložio ogromna sredstva u rekonstrukciju tribine koja nosi ime po njemu. Metju je bio pravi primer biznismena zaljubljenog u klub, koji je za cilj imao isključivo klupski uspeh – takvog čoveka Čelsi danas nema.

Kada stignete na stadion obično se zapitate iz kog ugla gledate utakmicu na televiziji – preduhitrio nas je vodič i predstavio naš položaj, ali zanimljivo i kroz perspektivu igranja video-igre FIFA. Na „Ist stendu“ smeštene su kamere, praktično na platformi koja visi sa drugog prstena tribine. Sa njega smo osmotrili teren, videli skromnu novinarsku ložu i osetili se na pravom, drevnom fudbalskom zdanju u Londonu.

"Stamford bridž" je peti najveći stadion u Londonu, sa kapacitetom od tek stotinjak sedišta preko 40 hiljada. Tri moderna zdanja Arsenala, Vest Hema i Totenhema, kao i najveći stadion u Engleskoj, Vembli, daleko su ispred "Bridža" u tom pogledu, ali plavi stadion u Fulamu ima više duha nego ostali.

U vezi sa kapacitetom – Čelsi je vodio svoju „bitku na 'Stamford bridžu'“ sa lokalnim stanovništvom, zbog čijeg „prava na sunčevu svetlost“ nije dozvoljeno proširenje upravo „Ist stenda“. Stoga je današnji vlasnik, Ted Boli, odlučio da kupi deo između „Vest stenda“ i podzemne stanice Fulam Brodvej kako bi povećao kapacitet. Fulam Brodvej udaljen je svega par minuta hoda i najbliža je metro stanica stadionu, a u blizini je pab koji preporučujemo - "Volam Grin", franšize "JD Wetherspoon", sagrađen u staroj železničkoj stanici. "Pomfrit i riba, gospođo Rado", uz gratis pivo, sjajno dođu nakon dugog pešačenja.

Vratimo se na stadion. U „Ist stendu“ smešten je sav sadržaj vezan za utakmicu. Ponovo je pres-sala bila najzanimljivija članovima naše grupe, koji su bili iz celog sveta. Novinari smo, pa nama verovatno zbog toga i nije, i jedva smo čekali da vidimo svlačionice.

Prvo smo posetili gostujuću, u kojoj smo dobili potvrdu klase Čelsija. Prostrana, skromna prostorija u kojoj imate utisak da su juče prljave dresove i štucne svlačili Vini Džouns i "Crazy Gang", a ne Haland, Saka i ekipa. A na zidovima, znak poštovanja prema protivniku, ujedno i šou za gledaoce i svojevrsna instalacija.

Na mestima sa staromodnim vešalicama iznad jednostavnih klupa dočekaju vas okačeni dresovi fudbalera koji su ostavili trag na stadionu. Ali ne u dresu Čelsija, već u dresu rivala. Bekenbauer, Krojf, Puškaš, Euzebio, Best, Metjuz, Anri, Ronaldinjo, Mesi, Kristijano Ronaldo... Gest za poštovanje.

Domaća svlačionica nije daleko, ali je nešto posebno. Otvorena je, prostrana, osvetljena, sa udobnim sedištima i ormarićima, podeljena na delove koje koriste fudbaleri i fudbalerke. Posebno mesto u levom uglu je za plavi dres sa brojem 9, za legendu kluba sa kraja prošlog veka, Đanluku Vijalija, napadača i trenera Čelsija i ikonu Juventusa, Sampdorije i Kremonezea, koja je voljena od Kremone do Londona.

Prekoputa svlačionica nalazi se prostrana soba za masažu i oporavak i na štafelaju slika Ngola Kantea dok čita. Hajde knjiga, ali šta će Ngolou masaža?

Nakon svlačionica naredna stanica je ponovo „Ist stend“, ali klupa za rezerve i trenerska zona kraj terena. Bili smo na dva metra od travnjaka na kom su par dana ranije uz liniju špartali Neto i Gusto u jednom, a Garnaćo i Kukurelja u drugom smeru, na meču sa Vulverhemptonom. Ranije Roben, Džo Kol, Daf, Gronkjer, Azar, Maluda i ostale superzvezde koje su nosile plavi dres. Sedeli smo u kožnoj fotelji samo par dana nakon što je u njoj sedeo Enco Mareska, a ranije Tuhel, Anćeloti, Murinjo... Nego, gde je danas Mareska? Nije toliko mnogo vremena prošlo od naše posete...

Naredni koraci na tribinama bili su manje impresivni, kao i na "Siti Graundu". Preselili smo se na „Šed end“, južnu tribinu, sa koje nas je vodič upoznao gde sede porodice igrača i na kojoj smo ga propitali o fudbalera iz naših klinačkih dana. Može on i bolje.

„Šed end“ je poznat kao glavna tribina navijača Čelsija u periodu od 60-ih do 80-ih godina. Naziv je dobio po nadstrešnici koja ga je krasila tokom 30-ih godina, poznat je po zidu legendi iza tribine, ali i po tome što je posmrtni pepeo klupske legende Pitera Ozguda posut u šesnaestercu ispod nje. Donja tribina je predviđena za domaće, a gornja za gostujuće navijače.

Sa „Šed enda“ stiže se u klupski šop, prostrani, na sprat, a na izlazu iz šopa čeka vas zid legendi – duž cele južne tribine predstavljeni su Čelsijevi velikani sa ogromnim fotografijama, citatima i biografijama, što svemu dodaje dodatnu dimenziju. Samo Piter Ozgud ima statuu, ispred „Vest stenda“, visoku skoro tri metra.

To nije sve – prekoputa „Metju Harding stenda“, nakon recepcije na kojoj preuzimate već rezervisane karte za turu, nalazi se najimpresivniji muzej u kom smo bili na stadionskoj turneji.

Na početku ne toliko impresivan, pomalo neugledan, ali kada prođete vrata koja kriju klupsku istoriju, dočeka vas magija. Podsećanja na penale u Minhenu 2012, Porto devet godina kasnije i koronavirus, sve trofeje osvojene u bogatoj istoriji „plavaca“ od 1905. godine, uključujući i dve Lige Evrope, dva UEFA superkupa, Ligu konferencije, interkontinentalno FIFA prvenstvo, kao i novo Svetsko prvenstvo – Čelsi je jedini tim koji ima sve.

A danas, gledajući ih sa timom koji, da nema Kola Palmera, ne bi imao zaštitno lice, čini se da gledamo NBA franšizu i američki projekat u kom je najbitniji profit. Sve na stadionu koji, uz "Krejven kotidž", verovatno ima najviše duše pravog engleskog hrama fudbala i koji je konekcija sa starim vremenima.

Na kraju, jasno je, Čelsi je najuspešniji londonski tim izvan granica Londona. Da li je glavni u gradu, pitamo i ljubitelje Arsenala. Stadion lidera Premijer lige takođe smo posetili i u narednoj priči prošetaćemo vas "Emirejtsom".