Balkanizacija Notingem Foresta

Fudbal na ovim prostorima je, nažalost, doveden dotle da je jedna od prvih asocijacija na njega česta smena trenera. Oni se, uglavnom, dovode bez ikakvog plana i bez procene da li njihov stil odgovara postojećem igračkom kadru, a potom očekuju instant rezultati.

Tu nema mesta strpljenju i veri u dugoročni projekat – treneri imaju na raspolaganju nekoliko kola da implementiraju svoje ideje i donesu bodove. Ne bude li tako, odmah dolazi sledeći koji je, po običaju, prethodno već imao isti tretman u nekoliko klubova u istoj ligi.

Jedna od stvari zbog koje volimo engleske lige jeste ta što tamo postoji fudbalska kultura i obično se sve radi planski. Veruje se u menadžera čak i kada mu je potrebno 10 mečeva za prvu pobedu jer se znalo koga i zbog čega dovode. Ta vera, konkretno Bornmutu, se isplatila kroz stotinak miliona profita na osnovu prodaje igrača koje je unapredio upravo taj menadžer.

Iz tog šablona engleskog fudbala se skoro deceniju i po izdvaja Votford sa svojim vlasnicima, italijanskom porodicom Poco, čiji je omiljeni hobi, očigledno, smena menadžera. Od 2014. nijedan menadžer nije vodio ovu ekipu na više od 66 utakmica i upravo je takav tretman stratega, nesvojstven za Englesku, mnogima ovaj klub učinio antipatičnim.

Ni Notingem Forest u ovom veku nije važio za klub koji pruža kontinuitet menadžerima, ali od kada ga je 2017. Evangelos Marinakis kupio, još je izraženija njegova „balkanizacija“.

Nakon Herija Redforda, prvog menadžera u klupskoj istoriji, na klupi „šumara“ posle 1897. godine sedeo je još 41 menadžer. Od toga, njih čak 10 vodilo je ekipu za ovih nepunih devet godina od kako je šerif u šervudskoj šumi postao gospodin iz Pireja.

Kada je preuzeo klub još dok je bio u Čempionšipu, Marinakis je obećao promociju i igranje u Evropi u narednih pet godina. Sa malim zakašnjenjem, koje se može oprostiti, ispunjena su oba obećanja. Ono što se, ipak, teže oprašta jesu odluke nakon što su izborili igranje u Evropi.

Iako je realnost da je Forest dosegao svoj vrhunac prošle sezone osvojenim 7. mestom i da jedini put sada vodi nadole, Marinakis je nastavio da sanja snove o povratku u takmičenje koje je ovaj klub osvajao dvaput u svojoj istoriji.

Tada je proradio njegov balkanski fudbalski gen i počeo da donosi odluke koje podsećaju na ovdašnje (ne)prilike. Kao i jedan od najvećih srpskih klubova, otpustio je stratega koji je iz ekipe izvukao i više nego što je bilo realno, davajući pritom prostora za sumnje da je bilo još nekih zakulisnih radnji.

No, za razliku od ovdašnjeg velikana, Marinakis je bar u tom trenutku već imao dogovorenu zamenu i nije za trenera postavio amatera, nego menadžera koji je osvojio prethodno izdanje Lige Evrope, ali i menadžera čiji je stil potpuno nekompatibilan sa igračkim kadrom.

Napominjali smo i tada da bi velikog Grka skupo mogla koštati letnja šema u domovini dok ga u Notingemu čeka Nuno, „verna domaćica i žena za kuću“. Ispostavilo se i tada, kao i u svim slučajevima ikada, da ne treba rušiti dom zbog trenutka slabosti i požude za nečim mnogo atraktivnijim. Posle toga mogu da uslede samo lutanja i traženja što sličnije zamene za ono je čovek imao, ali nije umeo da ceni.

To slično je trebalo da bude Šon Dajč. Sa liberalnog Postekoglua prešlo se na konzervativnog Engleza, po stilu ultradefanzivno orjentisanog poput Santa. Igranje u Evropi i problemi sa povredama vratili su ovaj klub u donji dom, gde i pripadaju, ali izgubljeno vreme tokom pokušaja ispunjavanja nerealnih ambicija alfe i omege Foresta dovelo je ekipu i u opasnost od ispadanja.

Iako je Dajč već mnogo puta uspešno pobedio u bitkama za opstanak sa Barnlijem i Evertonom, posle tri kola bez pobede, Marinakisova nova čudna odluka bila je da se rastane sa njim. Glave mu je došla utakmica protiv Vulvsa koja je završena bez golova, a koja je bila takva da je pitanje da li je neka Dajčova ekipa ikad delovala ofanzivnije i stvorila bolje prilike nego na njoj. Ironično.

Pritom, engleski stručnjak je menadžer sa najboljim procentom pobeda (47%) od kada je Marinakis na čelu kluba. Santo je, recimo, ostao na 38% kao peti nauspešniji u tom periodu.

Sada je tu Vitor Pereira –  još jedan defanzivni trener, još jedan pokušaj Santove kopije. Išlo se dotle je to čak njegov sunarodnik i menadžer koji se takođe služi formacijom sa tri štopera kao Nuno.

Zajedničko im je i to da su obojica vodili Vulverhempton. Pereiri je taj period bio i najveća preporuka za sadašnji posao. Prošle sezone je preuzeo „vukove“ kada su bili na 19. mestu sa samo devet bodova posle 16 kola, a na kraju ih je komforno ostavio u ligi sa 17 bodova iznad zone ispadanja.

Jedini zadatak koji je dobio od vlasnika je da to isto uradi i sa Forestom. Na papiru, trebalo bi da to sada bude mnogo lakše jer se nalaze na 17. mestu sa tri boda više od prvog ispod crte. Samo što je taj prvi ispod crte upravo Nuno sa svojim zahuktalim Vest Hemom i ogromnom željom da se do kraja sezone pozicije obrnu, pa da Marinakisu time, kao ostavljena „domaćica“, na sto servira hladnu osvetu.

Možda bi mu i dobro došao takav šamar koji bi ga podsetio da to nije balkanska, već Premijer liga. Tražeči novog Brajana Klafa koji bi mu doneo evropski trofej odmah po ulasku iz druge u prvu ligu potpuno se pogubio i srlja iz greške u grešku, a Engleska greške ne prašta. Zato se brzo od specijalista za trofeje vratio na specijaliste za opstanak.

Grk je, ako ništa drugo, zahvaljujući svojim kockanjem sa menadžerima i pokušajima vađenja, oborio i jedan rekord – Forest je postao prvi klub u istoriji Premijer lige koji će u jednoj sezoni imati bar četiri menadžera. Bitno je dodati to „bar“ jer, znajući temperament njegovog vlasnika, niko ne može garantovati da neće dobiti i petog do kraja sezone ako živo blato u koje su upali zahvati i vrat.