Sin “ne pada” daleko od oca

Njima je posebno teško jer taj teret neizostavno moraju nositi na svojim leđima. Hteli to ili ne. Za neke je pretežak, brzo shvate da nisu u mogućnosti da izdrže pritisak pa od svojih, ili možda još i više od snova svojih očeva – odustanu. Neki se bore, spremni su da “pokažu zube” i suprotstave se raznim predrasudama, ali na kraju ni ne polete ka visinama koje su, pre njih, dosegli članovi njihove porodice.

Naravno, ima i onih pozitivnih primera kada se golobradi mladići ne obaziru na „dobronamerna“ dobacivanja sa strane. Dobronamerna su ostala pod navodnicima jer su najčešće dijametralno suprotna od tog značenja. Gledaju svoja posla, guraju svoju priču i gledaju samo napred. Međutim, nije to lako kada još kao tinejdžer odrastate pod svetlima reflektora.

Slučajeva, ovakvih i(li) onakvih, bilo je i biće. Svačija je sudbina različita, čak i kada postoji mogućnost da se u pojedinim delovima „skroji“ na isti način. Neretko se dogodi da sinovi slavnog oca krenu istim putem, ali se brzo raziđu zbog najrazličitijih subjektivnih ili objektivnih okolnosti.

Aleksandar Stanković je karakter pobednika pokazivao od najmlađih dana. Ispred sebe je imao oca Dejana, miljenika navijača Crvene zvezde, u jednom trenutku i rekordera po broju nastupa za reprezentaciju Srbije, osvajača Lige šampiona sa Interom i aktuelnog, prilično uspešnog, trenera. Činjenica je da su deo tereta preuzimala i braća - pet godina stariji Stefan i tri godine stariji Filip, zbog čega je njegov put, možda, za nijansu bio lakši.

Stefan je 2016. godine upisao nastup za kadetsku reprezentaciju Srbije, ali je ubrzo odustao od fudbalske karijere. Kako je i sam govorio, nije uspeo da se izbori sa „teškim prezimenom“ pa se posvetio fudbalskom menadžmentu, a poslednji put se njegovo ime pominjalo u medijima pre nepune dve godine kada je proveo nekoliko dana u bolnici. Tada je otac Dejan, nakratko, „stopirao“ obaveze na klupi Ferencvaroša i otišao do Milana kako bi bio sa najstarijim sinom.    

Filip je još aktivan, kreće se malo sporijim, ali sigurnim koracima. Nakon što je prošao omladinsku školu Intera, bio je na pozajmicama u Volendamu, Sampdoriji i Veneciji, za koju je branio i u Seriji A. Sada je stalni član ekipe iz grada ostrva i mostova, redovan je pred golom na utakmicama Serije B zbog čega je za njegove usluge zainteresovan i klub iz njegovog rodnog grada - rimski Lacio.

Najmlađi Aleksandar je, za sada, stigao najdalje. Jedini je među braćom rođen u Milanu, jer je njegov otac te 2005. nosio dres Intera. Prošao je omladinsku školu „nero-azura“, ali je prve seniorske minute dobio prošle sezone na pozajmici u Lucernu. Dobre partije u Švajcarskoj preporučile su ga čelnicima Klub Briža, koji su prošlog leta otkupili njegov ugovor od Intera, ali italijanski velikan ima pravo preče kupovine u nastavku njegove karijere. Ukoliko bi ove godine poželeo da vrati srpskog reprezentativca u svoje redove, morao bi da uplati 22 miliona evropskih novčanica, dok bi taj iznos u 2027. bio veći za tri miliona.

Aleksandar je sinoćnjim pogotkom u utakmici Lige šampiona protiv Kairata najavio pobedu svog tima i ostavio ga u konkurenciji za mesto u nokaut fazi, nakon čega su glasine o ekspresnom povratku na „Đuzepe Meacu“ postale još jače. Ovo je bio njegov prvi gol u karijeri u evropskoj eliti, mada je u kvalifikacijama tokom prethodnog leta bio precizan i protiv Rendžersa.

Dobro je sarađivao i sa Nikijem Hajenom, trenerom Klub Briža do početka decembra, ali se čini da mu je dolazak Ivana Leka na klupu dodatno ulio samopouzdanje na terenu. Dobio je veću slobodu u igri, a za to se hrvatskom stručnjaku „zahvalio“ golovima u Župiler ligi protiv Dendera i Genka.

Klub Briž je u Ligi šampiona još ispod crte, ali bi plasman među 24 najbolja tima posle ligaške faze mogao da dosegne ukoliko za sedam dana bude bolji od Olimpika iz Marseja na svom „Jan Brejdelu“. Trenutno je treći na tabeli šampionata Belgije, sa četiri, odnosno jednim bodom zaostatka za Union Sen Žiloazom i Sint Trojdenom.

Najmlađi u fudbalskoj familiji Stanković, jer ne smemo zaboraviti i da mu je ujak nekadašnji slovenački reprezentativac Milenko Aćimović, izborio se u međuvremenu i za poziv u reprezentaciju Srbije, za koju je debitovao protiv Albanije kod selektora Dragana Stojkovića. Prvi gol postigao je pod vođstvom Veljka Paunovića u, za sada, poslednjem, četvrtom meču u dresu nacionalnog tima protiv Letonije u novembru.

Po fizičkoj konstituciji i delovanju na terenu, Aleksandar i najviše podseća na oca. Igra na poziciji defanzivnog veznog, neumorno trči tokom svih 90 i nešto više minuta u jednoj fudbalskoj utakmici, zna da odigra glavom kada se nađe u protivničkom šesnaestercu, a poseduje i razoran šut sa distance. Poslednji koji je toga postao svestan je golman prvaka Kazahstana.