Srbija je potrebna Lukasu Barosu, ali Srbiji nije potreban Lukas Baros

Veljko Paunović nikada nije mislio samo lokalno. Jer, da jeste, ne bi dosadašnju klupsku trenersku karijeru gradio daleko od Srbije niti bi okupio petoricu inostranih trenera u stručnom štabu reprezentacije. Treba ga razumeti jer je, iako joj se često vraćao, domovinu napustio jedva punoletan.

Kao igrač, nakon dečačkih i momačkih partija u dresu Partizana, apsolutno se profilisao u Španiji, u organizovanom sistemu gde su kockice već složene i samo ih je potrebno iznova stavljati na pravo mesto. Kratki izleti u Nemačku i Rusiju nisu mu doneli mnogo toga, kao ni povratak među matične crno-bele, jer je brzo shvatio da ne pripada ovom našem, balkanskom svetu. Koliko god želeo da bude drugačije.

Posebno je zaintrigirala njegova odluka da se igrački aktivira posle trogodišnje penzije, u kojoj je naučio da svira električnu gitaru, i to daleko od Evrope. Izabrao je Filadelfiju jer je želeo novi izazov i da dodatno proširi vidike. Zato i ne čudi što je, kada je 2012. trenerski zanat počeo da peče kao selektor Srbije za uzrast do 18 godina, sanjao snove u kojima sa tim momcima osvaja Mundijalito na Novom Zelandu. To je Veljko, borac i vizionar, hrabri predvodnik koji je maksimalno posvećen poslu koji obavlja.

I baš zato je dugo, dugo zaobilazio Srbiju dok joj se konačno prošle jeseni nije vratio. Prethodno je gradio nove mostove u Čikagu, Redingu i Meksiku, obnavljao stare u Ovijedu, proveravao svoje i strpljenje nacije do krajnjih granica. I šta ćemo sad ako on, koji je izabran (gotovo) jednoglasno, kaže da je Srbiji potreban Brazilac na poziciji levog beka?

Budimo iskreni, nigde on sam nije izjavio to što se pojavilo u medijima, ali gde ima dima – ima i vatre. Uvek je tako bilo. Pitanje je samo da li je vatra zapaljena u Staroj Pazovi ili na “Karađorđu”, odnosno da li se zaista razmišlja o tome da poziv za nastup u reprezentaciju Srbije dobije Brazilac Lukas Baros ili je to još jedan marketinški trik iz kuhinje Vojvodine, poput onog u kojem je glavni lik Baka Prase? Ne bi trebalo da čudi ako se ovim potezom prikriva debakl od Novog Pazara u prošlom kolu kada je Nenad Lalatović dobro osmišljenom taktikom dobio meč protiv svog bivšeg tima i pre nego što je počeo.

Uglavnom, mišljenje struke, a pogotovo javnosti naginje na stranu da nam nije potreban stranac koji ima 26 i po godina i nimalo ozbiljnog iskustva iza sebe. Činjenica je da je prve i jedine partije na međunarodnoj sceni upisao prošlog leta kada je sa Vojvodinom zaustavljen u kvalifikacijama Lige Evrope od Ajaksa i Lige konferencija od Maribora. Do tada je minute sakupljao u Botafogu još u drugoj polovini 2019. godine, portugalskom trećeligašu Kovilji i drugoligašu Tondeli jer se nije izborio za mesto u tamošnjem prvoligašu Žil Visenteu!?

Pritom, zbog forsiranja Stefana Bukinca kao projekta kluba na poziciji kraj leve aut-linije u prvoj polovini sezone, imao je skromnu minutažu dok 20-godišnjak iz Srbobrana nije prodat Jang Bojsu za dva i po miliona evropskih novčanica. Jasno je da nije možda samo do kvaliteta već i do klupske politike, ali takođe se ne može prenebregnuti činjenica da je u ovosezonska 24 kola u Superligi sakupio samo 735 minuta. Ili ti – pola sata u proseku po meču.

Majkinjo, kako su ga zvali u matičnom Botafogu zbog fizičke sličnosti sa saigračem Majkosuelom, nekadašnjim članom Hofenhajma i Udinezea, zaigraće 50. put u dresu Vojvodine predstojećeg vikenda protiv Železničara u Pančevu. Još čeka na prvenac, što i nije tako čudno jer u njegovom opisu posla nije da postiže golove, ali bi čelnike Saveza i selektora morale da zabrinu samo dve asistencije u svim tim utakmicama pošto se sa njegove pozicije očekuju centaršutevi koje bi Mitrović, Jović, Vlahović i ostali saigrači mogli da pretvaraju u pogotke.

Kada smo već propustili da promovišemo Miloša Kerkeza u reprezentativca Srbije, Aleksa Terzić je ostao jedini pravi izbor na poziciji levog beka. Mihailo Ristić je zbog povreda dugo van ozbiljne minutaže i deluje da nije realno da se Paunović na njega osloni u Ligi nacija.

Upravo bi pomenuti Bukinac možda mogao da dobije šansu prekomandovanjem iz mlade u seniorsku selekciju, a sigurno da bi valjalo razmišljati i u pravcu Adema Avdića iz Crvene zvezde ili čak Stefana Petrovića iz Partizana. Odgovor na ove dileme mogle bi da ponude pripremne utakmice već u martu protiv Katara i Saudijske Arabije, odnosno Meksika u junu.

Istina, crvena lampica dugo gori duž leve aut-linije u reprezentaciji Srbije, zbog čega je i prethodni selektor forsirao formaciju sa trojicom igrača u defanzivnoj liniji, ali deluje da bi angažovanjem Lukasa Barosa isključivo dobio samo on sam i to na tržišnoj vrednosti dok bi nacionalni tim ostao uskraćen za kvalitet koji mu je neophodan.

Ako se uz to zna da Brazilac nema srpske korene niti je pet godina u kontinuitetu stanovnik naše zemlje, za ostvarenje ove ideje biće potrebno da se “prevari” sistem. Samo da na kraju ne bude skuplja dara nego mera.