Opet na raskrsnici

Fudbal nije život, ali daleko od toga da im neke stvari nisu zajedničke. U obe sfere je važno imati dobre izbore, biti svestan svojih kvaliteta i raditi na sebi. Možda se osnovna razlika krije u priči o prvoj ljubavi.

U životu je često neprežaljena. Svakako nikad zaboravljena, a sećanje na nju uvek izaziva izliv prijatnih emocija. Dešava se i da bude za čitav život i u tome ljudi neretko vide svoju najveću pobedu. Nebitno da li se razvijala u kontinuitetu ili sa prekidima. Ali, u životu nema računice.

U fudbalu je drugačija priča. Profesionalna karijera je oročena na 15, eventualno 20 godina u najboljem slučaju. I to je period gde mesta za sentimente nema. Pojedinci koji su izabrali put konstantnosti dobijaju status legendi u svom klubu, mada je njihov broj procentualno zanemarljiv. Sa druge strane, kod povratnika prvoj ljubavi to obično znači da je nešto krenulo po zlu.

Nije tajna da sportski radnici često apostrofiraju da je drugi ugovor važniji od prvog, pogotovo ako su oba zaključena u inostranstvu. On je dokaz da se karijera razvija pravim putem, pokazatelj da je prvi korak bio uspešan i da se može iskoristiti kao odskočna daska za naredne poteze.

Gledajući iz tog ugla, Strahinja Eraković i Saša Zdjelar su se opet vratili na početak, na raskrsnicu sa koje su, očito, krenuli pogrešnim smerom pa karijeru moraju opet revitalizovati na dobro poznatim bunjištima.

Mlađi od njih dvojice je opet u Crvenoj zvezdi. Iako pokušava da predstavi povratak na stadion „Rajko Mitić“ kao korak napred u karijeri i dokaz odanosti klubu koji ga je stvorio, jasno je da će opet igrati na superligaškim terenima jer nije uspeo da se nametne u svom Zenitu niti da obezbedi transfer u neku, pre svega, jaču ligu od srpske.

I ne mora to da bude toliko loše, bilo je mnogo ovakvih primera posle kojih su pojedinci uspevali da se izbore za nove, bolje uslove van Srbije i da konstantno napreduju. Jasno je da je popularni Čupa sada na skretanju na kojem ne sme (opet) napraviti grešku.

Iako ima tek punih 25 godina, na fudbalskom tržištu njegovi vršnjaci nisu najtraženija roba. To pokazuju i primeri Alekse Damjanovića, Lazara Jovanovića, Andrije Maksimovića, Veljka Milosavljevića, Ognjena Mimovića, Strahinje Stojkovića i Koste Nedeljkovića koji su sa „Marakane“ otišli bez trunke ozbiljnog fudbala. Nadamo se da niko od njih, u bliskoj budućnosti, neće krenuti Erakovićevim stopama i izvaditi povratnu kartu za Beograd.

Strahinja je leta 2023. potpisao četvorogodišnji ugovor sa Zenitom i u prve dve sezone imao značajnu minutažu i ulogu. Međutim, u prvoj polovini ove, kada je trebalo dodatno da se istakne i izbori za višemilionski transfer, trener Sergej Semak ga je sve češće ostavljao na klupi na početku utakmica.

I tako se, svestan da bi sve to moglo da utiče i na njegovu reprezentativnu karijeru, okrenuo prvoj ljubavi gde ga je trener Dejan Stanković – još jedan povratnik u crveno-belo jato, koji mu je i prvi dao šansu u seniorskom sastavu – jedva dočekao i oberučke prihvatio. Predstojeće leto, s obzirom na to da mu pozajmica sa pravom otkupa ističe 1. septembra, pokazaće da li je ovo trenutni pad u formi ili nizbrdica na čiji će se vrh opet teško popeti.

Nešto je drugačija priča sa Sašom Zdjelarom, ali samo zbog broja njegovih godina. Novi, a istovremeno i stari, vezista Partizana je nakon odlaska iz Humske imao čime da se pohvali u dresu moskovskog CSKA jer je pružao redovne i ubedljive partije. Međutim, kada mu je minutaža značajno opala, februara prošle godine se na iznenađenje mnogih pridružio Erakoviću u Zenitu. U velikanu iz Sankt Peterburga nije uspeo da se nametne kao sigurno rešenje u sredini terena pa je posle šest meseci saradnja prekinuta.

Trenirao je tokom jeseni u „Zemunelu“, a onda ove zime potpisao ugovor do kraja sezone što bi trebalo da bude dovoljan pokazatelj da mu je konačna želja da se opet otisne u inostranstvo. Zdjelar će u martu napuniti 31 godinu i s pravom veruje da nije rekao poslednju reč na terenima i van Srbije.

Prvi izlet u Evropu imao je još kao 20-godišnjak, kada je iz matičnog OFK Beograda otišao put Atine. U Olimpijakosu je igrao „na kašičicu“, sreću nije uspeo da pronađe ni u Majorci, a i tada mu je ruku spasa pružio Partizan, za koji je pre potpisivanja ugovora nastupao kao pozajmljeni fudbaler grčkog velikana.

Brzo se ove zime u srpski fudbal vratio i Milan Rodić, posle samo šest meseci i devet nastupa za Cirih. Dugogodišnji levi bek i najtrofejniji fudbaler u istoriji Crvene zvezde opet je član OFK Beograda, a s obzirom na to da će u aprilu napuniti 35 godina verovatno novu šansu za evroizlet neće ni imati.

Zanimljivo je da je i njegov prvi inostrani klub, kada je početkom 2013. otišao sa Stare Karaburme, bio upravo ruski Zenit. Tamo se nije naigrao, za nijansu je bio bolji u ekipi Krila Sovjetov, ali taj famozni drugi ugovor u inostranstvu očito nije bio dovoljan za dalju evroodiseju zbog čega se leta 2017. obreo na „Marakani“. Primeri Erakovića i donekle Zdjelara i Rodića trebalo bi da posluže mlađariji, koja golobrada odlazi u inostranstvo, da na njima shvati da ih tamo ne čekaju svila i kadifa i da svako od njih mora biti bolji nego što je bio u Srbiji. I to odmah jer, preko grane, vreme je novac. I ništa više.