Doktor za golove završava karijeru - Milan Bojović

Postoje igrači koji nikada ne dotaknu najveću scenu, ali za njih svi znaju. Nije to priča da je bolje biti prvi u selu nego poslednji u gradu, već o situaciji gde neko proceni da mu niste potrebni zbog nekih razloga, a vi onda na drugom mestu, u nekoj manjoj sredini ili sredinama, napravite ime. I uđete u istoriju.

Milan Bojović rođen je da daje golove. I imao je najveću želju da to radi u dresu Partizana. Ali taj san nije ispunio ili, bolje rečeno, nikad nije dobio priliku da se dokaže. Kada su mu kao mladiću rekli da je gotovo, da ide dalje, da za njega nema mesta u crno-belim bojama, plakao je. Bili su to teški momenti.

Dosta godina kasnije, praktično dve decenije, Bojović je objavio kraj karijere koja je bila više nego uspešna. Otišao je kao legenda srpskih terena, igrač koji je u klubovima daleko od vrha redovno bio u vrhu ligaške liste strelaca.

Nakon 103 gola na superligaškim terenima, Bojović je zvanično završio karijeru, makar profesionalnu, jer ostaće do leta aktivan u niželigašu Slobodi iz Čačka, kako bi pomogao klubu i prijateljima da se plasiraju u viši rang. I onda će biti stvarno kraj.

Milan Bojović je prvi fudbaler koji je probio barijeru od 100 golova u srpskoj ligi. Godinama je vodio borbu za prvo mesto na večnoj listi sa Andrijom Kaluđerovićem. Danas je ispred njega samo Aleksandar Katai. Nasleđe koje je ostavio srpskom fudbalu je veliko, bio je cenjen od saigrača i rivala, jedan od najopasnijih napadača u srpskom klupskom fudbalu.

Tokom zime, trenirao je u Čačku, čekao ponudu nekoga iz Superlige da eventualno produži još karijeru, a iako se pričalo o Mladosti iz Lučana, na kraju se nije desilo.

S obzirom na to koliko dugo je Bojović igrao profesionalno, za standarde srpskog fudbala nije promenio previše klubova u najjačem rangu. Nakon nedobijanja šanse u Partizanu, na najvećem nivou igrao je za Čukarički, Jagodinu, Vojvodinu, Mladost iz Lučana, Radnički Niš i Napredak.

Najveći deo golova postigao je u plavom dresu Mladosti. To je ekipa u kojoj je proveo najduži period u karijeri. U Lučanima je boravio tri puta, mada između drugog i trećeg mandata nije mnogo prošlo, tek par utakmica u dresu Radničkog.

Bojović je inače poreklom iz Lučana. Njegova priča sa Partizanom krenula je iz Guče, kada ga je jedan od crno-belih trenera primetio na turniru u mestu poznatom po trubi.

Impresionirao je Bojović toliko Zvonka Popovića da je ovaj odmah po povratku u Beograd rekao tadašnjem sportskom direktoru, Nenadu Bjekoviću, da tamo u Lučanima ima jedan mali koji odskače od svoje generacije. Partizan je pozitivno reagovao na predloge Popovića pa je doveo Bojovića kao dečaka u svoj trening centar.

Brzo se nametnuo momak iz Lučana u velikom gradu i klubu, počeo da rešeta mreže rivala i broji sezone sa po 30+ golova u mlađim kategorijama. Bilo je samo pitanje trenutka kada će i u kojoj meri dobiti šansu u prvom timu.

Pogotovo nakon impresivnih igara u filijali Partizana, Teleoptiku. Ipak, to se nije desilo, jer je danom isteka stipendijskog ugovora Bjeković zahvalio Bojoviću i poželeo mu da pronađe sreću na drugoj adresi.

A druga adresa za Milana Bojovića bio je Čukarički. U dresu Čuke postigao je prvi od 103 gola u najjačem rangu, a rival u tom meču bio je Banat. Na Banovom brdu proveo je dve sezone, a prvu dvocifrenu po broju golova doživeo je igrajući za Jagodinu. A tamo je minute i svlačionicu delio sa Pericom Ognjenovićem.

Bile su to godine uspona Jagodine, a sve je kulminiralo osvajanjem Kupa Srbije u sezoni 12/13. Bojović je tada već igrao za treći klub u Superligi, Vojvodinu. Sa Novosađanima je osetio i čari evropskog fudbala nastupajući u kvalifikacijama za Ligu Evrope. Stigao je i da se upiše u strelce protiv bečkog Rapida.

Bojovića, dakle, pamtimo kao jednog od rekordera domaćeg fudbala, ali on je tokom karijere napravio više od toga. Jer, nije sve igračke dane proveo u rodnoj zemlji, išao je u inostranstvo.

Prvi odlazak desio se nakon Vojvodine. I to u Grčku, gde je ostavio dobar utisak i demonstrirao golgeterske veštine u dresu Panetolikosa, kojem je pomogao da napreduje iz druge u prvu ligu. Potom je odigrao i sezonu u najjačem rangu grčkog fudbala. Grčka je, nakon Srbije, zemlja u kojoj je postizao najviše golova. Osim Panetolikosa, kasnije je nosio dres Larise u drugoligaškom karavanu, a u međuvremenu je bio u Izraelu.

Bojović se najbolje osećao kod kuće, na terenu koji mu je bio dobro poznat. Zato je možda i šteta što karijeru nije okončao baš u tom klubu. Makar da odigra još pola sezone, jer ako je po nečemu poznata Mladost, to je vera u iskusne fudbalere.

Pogledajmo samo koliko iskustva i godina imaju Saša Stamenković, Janko Tumbasević i ostali. Bojović je sigurno imao municije za još neki gol, pa makar kao džoker.

Trka sa Andrijom Kaluđerovićem bila je zanimljiva svima. Kao na traci su se ređali golovi, ali i menjale okolnosti, jer je Kaluđerović u karijeri promenio 20 i kusur klubova i često je bio vani.

To je Bojović koristio i, igrajući za Mladost, pumpao kolonu kraj svog imena dok nije prebacio stotku, jer se Kaluđerović zaustavio dosta ranije.

Ono što se zna jeste da će Bojović nastaviti da se bavi fudbalom. Uz plan da do leta igra amaterski za Slobodu iz Čačka, najavio je osnivanje akademije/škole u Čačku, ali i Beogradu, u kojoj će se raditi sa napadačima. Bojović ima i B trenersku licencu. Ako neko može biti dobar mentor mladim igračima koji žele da budu golgeteri, onda je to čovek sa 150+ golova.

Sigurno je da je u Bojovićevoj glavi, makar nekad tokom karijere, odzvanjalo pitanje šta bi bilo da su u Partizanu imali više sluha za njega i da su mu dali makar dve, tri utakmice. Ali tadašnji Partizan nije bio lak za mladog igrača, za razliku od ovog danas, u kojem bi Bojović, sa brojkama iz omladinskog pogona, sigurno dobio priliku da pokaže šta zna.

Milan Bojović je tihi junak srpskog klupskog fudbala. Zaslužio je aplauz i poštovanje za sve što je učinio. Momak koji je izvlačio najviše tamo gde bi mnogi, koji su igrali i u jačim klubovima, zastali i izgubili ritam.

Zato, 103 puta hvala, Milane.