Hronika 178. Večitog derbija: Realnost na terenu, romantika na tribinama i stvari na koje smo davno navikli

Najveća svetkovina srpskog i balkanskog fudbala završena je manje više, prema očekivanjima. Crvena zvezda je slavila ubedljivo, nadigrala je večitog rivala, ali makar na tribinama, viđeno je ono staro, dobro rivalstvo zbog kog je ovaj derbi uvek visoko kotiran na top listama najvećih rivalstava na celom svetu.

Vaši skauti ranije su vam dali analizu dešavanja na terenu, ali radi potpunije slike ovog, 178. po redu Večitog derbija, red je došao i na dešavanja van terena.

Ideja o odlasku na utakmicu začeta je 15-ak dana pred utakmicu, plan napravljen samo nekoliko dana pred meč, a sve ostalo je išlo spontano, što ovom derbiju zaista daje potpunu draž. Tabela, mali zaostatak između rivala, kao i činjenica da je interesovanje za derbi bilo ogromno danima, značili su samo jedno, spektakl u najavi.

Tako je i bilo, dolazak u Beograd u kasnim večernjim satima u subotu, naznačio je da se sprema nešto vruće, nešto veliko, nešto o čemu će se pričati širom sveta. Subota 22 časa, izlazak sa aerodroma i prvi na koga nailazite, jesu taksisti. Nakon pregovaranja o ceni prevoza, taksista je želeći da prekine neprijatnu tišinu do ugovorene adrese smeštaja, objašnjavao šta je derbi. Verovanto nesvestan, koliko dobro poznajem istorijat, značaj, pa i navijačke podele, krenuo je da mi objašnjava, kako danima u Beograd pristižu stranci koji su u prestonicu Srbije stigli samo zbog fudbala. U želji da mi što detaljnije približi događaje, odlučujem da se „napravim lud“ i saslušam šta to beogradski derbi nudi. Taksista kaže, došlo je brdo Rusa i Grka, mislim da će stadion da bude pun.

Pokušavam da izvučem što više, pa zbunjeno odgovaram da mi nije jasno zbog čega vlada toliko interesovanje za derbi koji ne nudi neki poseban kvalitet fudbala (u ovakvim razgovorima često potenciram da od fudbala pratim samo Barselonu, naročito onu kada su Ćavi, Pike, Pujol, Injesta, Mesi, Ronaldinjo... Iako, da budem iskren, uz svo poštovanje prema onome što su ovi mađioničari priredili, nikada nisam bio fan Barselone).

Moj slučajni vodič kroz beogradske ulice, shvata da „o derbiju ne znam ništa“ pa podrobnije objašnjava navijačke relacije.

-       -   Uz „Delije“ su ti navijači Olimpijakosa i moskovskog Spartaka, vrlo su zajebani, veruj neće „Grobarima“ biti svejedno – naslućuje se da je taksisti srcu bliži crveno-beli tim.

Pitam ga na osnovu čega je stekao takav stav, ali dobijam odgovor da je sa mnogima otvoreno razgovarao, pa je valjda više bilo onih koji su tu zbog bratskih odnosa sa Crvenom zvezdom.

Međutim, jasno mi stavlja do znanja da su tu došli i navijači CSKA i PAOK-a.

-        -  Došli su i ovi što su braća sa Partizanovcima, ali dosta ih je manje. Ma biće to ludilo, ako budeš u prilici pođi sutra da pogledaš, derbi je veoma dobro iskustvo – savetovao me je taksista.

Međutim, na pitanje da li zna u koliko sati se igra i kako bih mogao doći do karte za duel za koji vlada to neverovatno interesovanje, odgovorio je odrično. Za vreme nije bio siguran, a za karte kazao je, ma sigurno ćeš naći. Rastanak na predviđenoj adresi, pozdravljamo se i nastavlja svako svojim putem. No, meni ostaje pitanje u glavi, da li će derbi zaista opravdati očekivanja, i moja i mog taksiste koji mi je i najavio spektakl, ali i brojnih ljudi koji su se interesovali za ovaj duel.

Ako je dilema postojala te večeri, ujutro je u potpunosti nestala.

Nedelja, 22. februar, rano ustajanje i oblačan dan u Beogradu. Sve je ukazivalo, da će verovatno neko nevreme pokvariti ugođaj, da će pasti kiša ili sneg, uostalom najavljivano je hladno vreme, ali ubrzo će se sve promeniti. Sastanak sa nekoliko drugara, istinskih ljubitelja Partizana, koji su me pozvali da sa njima odem na okupljanje „Grobara“ kraj stadiona JNA, odakle će se korteom krenuti ka Marakni. Kako su i meni srcu drage crno-bele boje, sa zadovoljstvom sam prihvatio da se na taj način uputim ka stadionu „Rajko Mitić“ i osetim atmosferu.

Dogovor je pao, da se ka stadionu Partizana uputimo oko 14 časova, iako je okupljanje bilo zakazano sat vremena ranije. Vreme do okupljanja i derbija, koristimo za „lunjanje“ po Beogradu, odnosno da izvidimo kako izgleda centar grada na dan najveće utakmice. I jedno se mora priznati, u Knez Mihajlovoj nema ni naznaka da je tog dana najveći derbi u zemlji. Naprasno je granulo sunce, temperatura je bila prijatna za šetnju i ispijanje kafe, a brojni turisti su šetkali po obližnjim tržnim centrima. Ni d od derbija u tom delu grada. Međutim, polazak ka Autokomandi značajno menja percepciju. Pojačano prisustvo policije, naročito onih u opremi za razbijanje demonstracija, žandarmerija, blokirane ulice i gužva na sve strane pokazali su nešto drugačiju stranu Beograda.

Stariji stanovnici užurbano gledaju da se izgube sa predmetne lokacije, svesni da veliki broj policajaca može značiti samo velike probleme. Vozači koji su upali u gužvu nervozno trube, ali policiju to ne zanima, dalje odatle se ne može, može samo nazad. A onda i primetno je da grupe mladića sa ponekim obeležjem, kreću ka stadionu. Simptomatično je da su do skretanja ka stadionu JNA svi izmešani, ali problema među njima nema, tome je verovatno doprineo veliki broj policajaca prisutnih na terenu, iako smo usput čuli da je do sukoba „Grobara“ i „Delija“, ali daleko od stadiona.

 Dok smo prilazili stadionu, čulo se kako se pesma pojačava, ali i dalje nismo razaznavali ko peva. Tek po dolasku shvatamo, da je kod stadiona Partizana prisutan ogroman broj „Grobara“ i da je raspoloženje na vrhuncu. No, po dolasku, prvi problem. Nismo kupili karte, a policijske blokade na svakom koraku. Odjednom postoji mogućnost da se ne probijemo uopšte do „Rajka“ i da izvisimo za meč, ili da ne daj Bože budu rasprodate karte? Dobri stari „Gugl“ rešava dilemu, karte je moguće kupiti do samog početka utakmice, ima ih za istočnu tribinu, a onda neočekivani obrt. Našu priču, slušao je „lokalni tapkaroš“, koji je sa zadovoljstvom rekao, momci ostale su mi tačno tri karte, baš za istok.

Natezanje, spuštanje cene, ali dogovor je postignut brzo, kretanje za „Grobarima“ i sve je spremno za derbi. Na putu ka stadionu Crvene zvezde, ozbiljna žurka, prozivke sa navijačima crveno-belih koji su stajali iza policijskih kordona, pokoja boca poleti tamo-amo, ali bez većih incidenata. Ulazak, valjda zbog ogromnog broja navijača, išao je dosta sporo, a malo i zbog zbunjenosti obezbeđenja, gde smestiti navijače koji ne idu na južnu tribinu, već na istok. Domišljati pripadnik organa reda i zakona zahteva da se otvori još jedna kapija i da kroz nju krenu svi koji imaju karte za istok, jednostavnije i lakše je bilo apsolutno svima, pa čak i obezbeđenju. Na najveći srpski stadion ulazi se oko sat i po pre utakmice, a na tribinama uveliko žurka.

Na jugu raspevani „Grobari“ upućuju prozivke rivalima na severu, koji se u tom trenutku polagano punio. Da su kako Partizanovi najvatreniji navijači mogli da osvoje bodove umesto igrača na terenu, to bi bez sumnje uradili. Pre meča dok se ostatak stadiona punio, a sa zvučnika se čule pesme posvećene Crvenoj zvezdi, "Grobari" su uspevali da budu glasniji čak i od zvučnika. Ali prava žurka je krenula kada su prvotimci crno-belih istrčali na teren predvođeni golmanom Markom Miloševićem, toliko je bila jaka sinergija između igrača i navijača Partizana, da je delovalo da crno-beli ne mogu da izgube ovaj duel. Mirnoća kojom su odisali navijači Zvezde pred sami duel, ubrzo je dobila svoj epilog. Odlična koreografija, navijanje na samom startu i provokacije upućene crno-belima objasnili su tu mističnu mirnoću sa severnog stajanja.

Tokom čitavih 90 minuta utakmice navijači su se nadgornjavali, prozivali, ali atmosfera je posebno bila „zapaljiva“ kada su „Delije“ odradile diverziju sa parolom o nekadašnjem predsedniku Hrvatske Franji Tuđmanu, koja je visila tik iznad južne tribine. Tada su „Grobari“ zasuli teren bakljama, petardama, topovskim udarima, stolicama... Letelo je na sve strane, pa je duel bio nakratko prekinut, što zbog dima, što zbog tenzija, a bogami i zbog nemogućnosti da fudbaleri Zvezde izvedu korner.

Ipak, „Grobari“ u međuvremenu izvode izvesno tešku „operaciju“. Domišljatost pojedinaca, koja se može opisati kao mađioničarsko-inženjerska, kačenje baklji na takozvane pecaljke, pa onda paljenje parola izazvalo je oduševljenje među svima kojima je Partizan blizak srcu. Na terenu je prštalo, što od oštrih startova, što od prilika, a bogami i od pirotehnike. Međutim, pogodak u sudijskoj nadoknadi prvog poluvremena, malo je ohladio „Grobare“, a raspalio severnu tribinu.

U drugom poluvremenu očekivalo se da Partizan krene agresivnije, a da se to dogodi na krilima dobre atmosfere koju će napraviti navijači, međutim, ovi drugi su uz povremene uspone i padove to i uspeli. Provokacije najvatrenijih tribina trajale su tokom celog meča, upućivane su parole povodom navijačkih akcija tuče, afera sa oduzezim bubnjevima, a svi koji su na meču bili, a bili su neutralni mogli su da uživaju. U drugom delu meča, na severnoj tribini pojavili su se transparenti navijača moskovskog CSKA koji su oduzeti verovatno u sukobu sa navijačima Spartaka. Prozivke, paljenja istih i naravno dodatno podgrejana atmosfera.

Nova neizvesnost unešena je prilikom dosuđenog jedanaesterca za Partizan. Vodila je Zvezda u tom trenutku 2:0 činilo se da će lagano privesti meč kraju, kada se dogodio neočekivani momenat, koji je mogao da doprinese drami. Jug je eksplodirao kada je sudija Ilić pokazao na belu tačku nakon što je iz VAR sobe dobio signal da pogleda spornu situaciju, ali radost na jugu trajala je kratko. Mateus je zaustavio šut Vukotića, a Kostić je pogodio za erupciju, ali kratkotrajnu. Nakon konsultacija sa VAR sobom ustanovljeno je da je crnogorski internacionalac bio u „prestupu“ gol je poništen, a sve ostalo je, bar iz ugla Partizanovaca za zaborav.

Dodatno je situacija bila podgrejana, reprizom koju su „Grobari“ izveli na tribini. Ponovo su zapalili stolice na južnoj tribini, a požar je zaista u jednom trenutku izgledao kao da bi mogao da bude veoma ozbiljan. Na zapadu meč bi sigurno bio prekinut, a tribine ispražnjene, ali kod nas, sve je rešeno ulaskom policije i vatrogasaca na tribinu. Policija je obezbedila lokaciju, vatrogasci ugasili požar, a onda je sve nastavljeno kao da se ništa nije ni desilo.

 Kazna je stigla, konačan rezultat je bio 3:0 i bolne grimase na licima mnogih koji su potom krenuli ka izlazu sa stadiona.

Značajan broj crno-belih navijača razočarano je krenuo da napušta stadion, došli su puni energije i elana, spremni da proslave iznenađenje, ali jasno je bilo svima, da od toga nema ništa. Ova i ovakva Zvezda, nesumnjivo je jača, potentnija, Partizan sa nekoliko iskusnih i prekaljenih igrača potpomognut „bebama“ ipak se, priznajmo teška srca, nalazi daleko iza. Isuviše je romantično izgledalo na početku sezone da ovaj tim može da se nosi sa skupljim rivalom, a činjenica je, bar tako provejava u medijima i da odnosi ni u upravi, ali ni u svlačionici nisu idealni. Dobar deo navijača Partizana, razočaran je napustio najveći stadion, nakon još jednog derbija u kom nije došao do toliko čekane pobede.

Samo najverniji ostali su do samog kraja. Suma sumarum, pobeda Zvezde od 3:0, parole, zapaljen deo tribine i išaran semafor. Tri boda crveno-belima, prednost od čak četiri na vrhu, ali i šteta koja je po informacijama procenjena na oko 200.000 eura.

No i pored svega, jasno je da oko Partizana, još uvek ima ljudi spremnih da stanu uz klub i u najtežim trenucima, da pesmom i dlanovima podrže svoje igrače, dečački, ludo zaljubljeni i da maštaju da mogu da prekinu niz najvećeg rivala koji se polako približava deceniji dominacije.

Ali bolnih poraza, od rivala neznanih i znanih, bilo je biće. Uostalom, na sve te stvari mi smo davno navikli... Dok ne ogreje sunce iznad Humske ulice.