Kako je Zvezda slomila Partizan: SKAUT analiza

Već sezonama pred večiti derbi stvar je ista - Crvena zvezda je upadljivi favorit i jedni očekuju, a drugi strepe od ubedljivih pobeda crveno-belih. Već sezonama posle večitog derbija stvar je ista - jedni su ogorčeni što pobeda nije bila ubedljivija, a drugi što je napravljena tolika razlika u kvalitetu.

I pred 178. večiti Crvena zvezda je bila favorit, ali su okolnosti za to bile drugačije: nije već imala veliku prednost na tabeli, nego je na jesenjoj polusezoni završila iza večitog rivala. Partizan je, s druge strane, napravio trenersku promenu i ispao iz ritma u kom je mlada ekipa igrala tokom jeseni, pa je utakmica na stadionu "Rajko Mitić" bila idealna prilika za dokazivanje.

SKAUT analiza baviće se u ovom tekstu idejama jednog i drugog stručnog štaba koje su bile jasno vidljive u prvom poluvremenu i očiglednom razlikom u kvalitetu koja je postala jasna u drugom delu igre. 

PARTIZANOVO IZNENAĐENJE

Kada se Partizan (neočekivano) opredelio za visoki presing od prvog momenta utakmice, odmah se postavilo pitanje - koliko će moći ovako da izdrže? Jer je ekipa crno-belih delovala dobro, zategnuto i još važnije, delovalo je da je uspela da iznenadi favorizovanog rivala. Činjenica je da od dolaska Stojakovića na mesto trenera crno-belih, tim ne izgleda ni blizu kvalitetno i kompetitivno kao kod bivšeg trenera Blagojevića. Mnogi mehanizmi koji su postojali su zarđali, a Stojaković ima značajno manje progresivne ideje od svog prethodnika. Ipak, prvih dvadesetak minuta večitog derbija najbolja su kratka epizoda od njegovog dolaska na klupu. 

Pored neočekivanog presinga, takođe je bilo neočekivano videti Simića u paru sa Zdjelarom na zadnjem veznom, a svakako je blago iznenađenje bio i Petrović od prvog minuta na levom beku. On će do kraja utakmice ostaviti jako dobar utisak. Partizanov stručni štab je izabrao striktan man to man presing, s obzirom na to da smo na terenu videli dve formacije u ogledalu: 4-2-3-1 Partizana protiv 4-3-3 Zvezde.

Kostić je tako odsecao desnog štopera i napadao golmana, Sek kao desno krilo uzimao levog štopera, a Roganović se peo skroz gore na Tiknizijana, koji je inače bio postavljen više od Seola na drugoj trani. Iz tog kvalitetnog presinga, dok je Zvezda pokušavala da uđe u igru kroz pas, Partizan je napravio i najbolje šanse na utakmici. Izbacio je Zvezdu iz zone komfora, naterao (netipično) na dve ozbiljne greške Krunića i jednom Erakovića koje nisu kažnjene (mlak šut Dragojevića, korner i neodlučan Sek kod jedne greške Krunića).

Nakon te početne nesigurnosti, Zvezda je krenula da ulazi u igru ne kroz pas nego preko - target man je bio naravno Arnautović, međutim inicijalno je i to odgovaralo Partizanu, jer ako iko može na ovom nivou fizički da se nosi s njim, to je Mitrović, koji je to tokom prvog poluvremena radio izuzetno uspešno, ne dozvoljavajući Arnautoviću da svojim čuvanjem lopte pomeri čitavu ekipu Zvezde unapred. Trener Stojaković je očigledno preuzeo rizik u tim situacijama, ostavljajući Mitrovića jedan na jedan sa Arnautovićem. To je otprilike bilo sve pozitivno što smo videli od Partizana. 

Prilikom ulaska u igru, Partizan nije ni pokušavao da uđe kroz pas. Svaki put su pokušavali na Kostića dugim loptama, koji uz sav trud nijednom nije uspeo da se nametne u skoku, te su igrači Zvezde vrlo lako i brzo (osvajajući dobro druge lopte) vraćali posed. Pravo je čudo kako je indisponirani Demba Sek ostao na terenu do 90. minuta. Najmanji problem u njegovoj igri je bio neuspeli pokušaj odigravanja pasa petom u 47. minutu prvog poluvremena, nakon kojeg je došlo do slobodnog udarca i prvog gola zvezde. Sek je beskonačno puta padao tražeći faul koji uglavnom nije dobijao i time otvarao igru u tranziciji Zvezdi, koja je u tom segmentu jako opasana.

ZVEZDINI PLANOVI A,B I C

Osim problema u uvodnih dvadesetak minuta koje su imali, Zvezda je u ostatku meča kontrolisala svaki element igre. Od starta je bilo jasno šta Zvezda želi u napadu, a Partizanov presing usmeravao je Stankovićev tim. Kako je presing popuštao s vremenom, tako je Zvezda pored plana A uspevala da sprovodi i plan B i C.

Prva ideja je bila da se dugim loptama (i visokim i niskim) gađa target man Arnautović, kako bi se jednostavno prenelo težište na polovinu Partizana - u tim situacijama su Ovusu i Katai stajali skroz široko, nešto slično što je tim Dejana Stankovića radio i protiv Selte u nedavnom susretu u LE. Arnautović protiv Mitrovića nije često izlazio kao pobednik. Dobio je dva faula i jednom zadržao loptu za čitavo poluvreme.

"Pre četiri, pet godina, verovatno bih reagovao impulsivno i napravio izmenu", rekao je Dejan Stanković posle utakmice. "Sada sam imao strpljenja i vere i to nam se isplatilo".

Druga ideja već je postala standardna za igru Zvezde u progresiji. Tiknizjan izlazi visoko na krilo, Katai ulazi u poluprostor i pokušava da stvori numeričku prednost u centralnom koridoru (4vs3). Na taj način je Zvezda postigla drugi gol, a indirektno i treći (Katai iz levog half spacea glavom uposlio Arnautovića i posle dočekao loptu na ivici šesnaestera kvalitetnom kretnjom kroz centralne zone terena). 

Još jedna od opcija koje je Zvezda koristila bilo je stvaranje izolacija za Ovusua, koji je kao direktnog čuvara imao još uvek neiskusnog, sedamnaestogodišnjeg Petrovića, ali ta opcija nije donela željene rezultate.  Štaviše. 

Tokom građenja napada fudbaleri Crvene zvezde koristili su, kada je bilo potrebno, svoje standardne rotacije: Krunić u par navrata silazio u zadnju liniju, bekovi odlazili visoko, a Elšnik se izvlačio na bok. 

Pošto je Partizan birao da nikako kroz pas ne ulazi u igru, Zvezda je lako osvajala posed tako što u presing izađu Arnautović i Katai odsecajući štopere i terajući golmana Miloševića da upošljava Kostića, koji nije uspeo da se nametne.

OGROMNA RAZLIKA U KVALITETU

Razmišljao sam posle utakmice kako bismo mogli da nacrtamo nešto toliko očigledno, a grafički neprikazivo. To je ogromna prevaga u individualnom i timskom kvalitetu Zvezde. Može se pričati o uticaju Zdjelara na ekipu Partizana, od čije povrede na startu drugog poluvremena kreće agonija crno-belih, ali objektivno Zvezda je u ovom trenutku mnogo bolja ekipa. Od samog početka drugog poluvremena su ubacili u veću brzinu (odmah šansa nakon ko zna koje izgubljene lopte Seka), a tandem Katai-Arnatuović je od starta drugog dela igre sve do trostruke izmene dominirao nad rivalom. 

Način na koji su oni rešavali situacije u drugom poluvremenu je bio kao da su igrali protiv omladinaca (što i nije daleko od istine), a ritam koji su postavili fudbaleri Partizana nisu uspeli da isprate.

Činjenica je da je u drugom poluvremenu sve do trećeg gola Zvezde više od polovine vremena igra bila neaktivna (vatromet, povreda Zdjelara, gol Zvezde, VAR provera za penal, VAR provera za prestup, požar na južnoj tribini), ali kada god bi se povezalo malo efektivne igre, razlika u klasi je bila očigledna. 

Ona se jasno vidi u situaciji kod drugog gola, Arnautović koristi pet metara prostora koji dobija usled loše komunikacije Milića i Mitrovića i time praktično rešava pitanje pobednika. 

Na terenu su tokom čitavog drugog dela postojali samo igrači Zvezde; doduše, bili su vrlo nesmotreni i ležerni kod skrivljenog penala, pa samo malom neopreznošću Kostića, a pre toga loše izvedenim penalom Vukotića na semaforu nije pisalo 2-1. Međutim, ono što je usledilo nakon odluke sudije da ostane 2:0, samo je još jednom podvuklo tu razliku u kvalitetu. Treći gol je bio kao iz udžbenika, počevši od Mateusa pa sve do egzekucije Kataija, koji je bio apsolutno neuhvatljiv za još kvalitetom nedorasle fudbalere Partizana.