Miloš Ćuk i senke srpskog vaterpola: Veliki intervju "U Korneru"

Senke zvuče zlokobno, ali uopšte nije o tome reč. Naviknuti na vrhunske rezultate srpskih vaterpolista, novinari i čitava javnost, zaboravljaju da svaka zlatna medalja ima drugu stranu. Stranu na kojoj su veliko odricanje, nepravedne odluke i neuspesi.

Tih reči nema u diskursu srpskog vaterpola, ali one postoje i sastavni su deo život svakog klinca koji uđe u taj sistem.

O svemu je tome i o srpskom vaterpolo identitetu govorio Miloš Ćuk u novoj epizodi serijala U KORNERU.

Na nedavno završenom Evropskom prvenstvu vaterpolisti Srbije su osvojili zlato, a tek po završetku turnira saznali smo detalje - više od pola ekipe pokošeno je virusom zbog kog, kako Ćuk otkriva, "igrači nisu mogli da drže glave na ramenima". Na kraju, Ćuk nije ni bio u stanju da zaigra u finalu. A to nije prvi put. Prethodno mu se ista stvar dogodila na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru gde je bio važan faktor, pa zbog povrede propustio finalni duel sa Hrvatskom.

U intervjuu on otkriva koliko je to zapravo teško i da je surovost srpskog vaterpolo sistema nešto što igrače pripremi na sve nedaće. Pa i tako neuobičajene da igrač četiri puta prođe pripremni ciklus za Olimpijske igre, na Igre ode dva puta, odigra jedno finale i osvoji dva zlata.

"Od malih nogu su nas učili da vaterpolo nije igra, nego pitanje života i smrti. Možda zbog ambijenta u kom smo odrastali, možda zbog drugih faktora, ali mi smo naučeni - pobeda ili smak sveta. I kada se stvari tako postave, onda znaš kako moraš da pristupiš", objasnio je Ćuk za Korner produkciju. "Mi smo kao klinci plivali neke velike kilometraže, a loptu, iako smo trenirali vaterpolo, a ne plivanje, dobijali samo na treningu subotom ujutru, kao nagradu. Od malih nogu je bilo jasno koliko moraš da budeš posvećen treningu da bi mogao da opstaneš u tom sistemu".

Ćuk otkriva i da je mah - način na koji se priprema za šut i "trza" odbranu - ono što je njega izdvajalo od drugih, iako nije bio ni brži plivač, ni bolji šuter. Taj segment njegove igre ostao je njegovo najjače oružje i nema odbrane koja se ne trza na svaki njegov mah. A kada se otvori pukotina, stvari postaju jednostavnije.

"Mi smo obučavani do najsitnijih tehničkih i taktičkih detalja, upravo sa idejom da koristimo te rupe i kažnjavamo rivale. Ali ima jedna druga, važnija stvar", objašnjava Ćuk. "To je činjenica da srpski vaterpolo reprezentativac mora da bude dobar čovek. Da niko, makar u ovoj našoj generaciji, ne želi da se stavi ispred tima i da svi žele da se žrtvuju za prijatelja. Jer se na kraju utakmica na to svodi".

Ponekad to žrtvovanje nije lako, ali Ćuk ističe da je ponosan što je svaki problem i nedaća uspela da ostane u njihova "četiri zida".

"To je uspeh ove generacije i onih igrača koji su se povukli posle Tokija. Ta jedna soba - kako ju je Rađen prozvao "kafić" - kod našeg fizioterapeuta je nas održala. Tu smo se skupljali u svim teškim trenucima i rešavali sve probleme. Tu smo umeli lakše da prebolimo poraze i da se lakše pripremimo za velike utakmice koje su bile pred nama", ispričao je Ćuk.

Kako je sam preboleo teške trenutke u svojoj karijeri; ko su bili najvažniji lideri tokom 15 godina igranja za reprezentaciju; zašto je Dejan Savić "šef", Igor Milanović "Holivud", a zašto su Olimpijske igre u Los Anđelesu predaleko, pogledajte u novoj epizodi serijala U KORNERU, na YouTube kanalu Korner produkcije.