Još jedan pokušaj super Maria

Baloteli, najnestašniji sin italijanskog fudbala u ovom veku, jedan od najtalentovanijih, ali i najkontroverznijih napadača, ima 35 godina, a već deceniju ne pripada samom fudbalskom vrhu, svoje poslednje minute na terenu zabeležio je još 2024. godine, a neslavnu epizodu u Đenovi završio je prošlog januara. Neki su mislili da će okačiti kopačke o klin i staviti tačku na svoju karijeru, što bi možda bio logičan potez, ali kontroverzni Italijan je iznenadio javnost pojačavši Al Itifak, koji se nalazi na poslednjem mestu druge lige Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Baloteli se prvi put predstavio fudbalskoj javnosti u Interu, kada je sa 17 godina debitovao kod Roberta Manćinija. Ubrzo je počeo da pokazuje koliko vredi i kakav je potencijal, a uz to i kakve je naravi - golove su pratili nestašluci. Sledi dolazak Murinja i donosi ono što se moglo očekivati: sjajnu saradnju, golove Italijana, a takođe i niz svađa, sukoba i kontroverzi. Baloteli je u Interu osvojio tri skudeta, Kup Italije i, kao krunu, Ligu šampiona 2010. godine sa Murinjom, a sezonu pre toga u jednom periodu je zbog nediscipline bio odstranjen iz tima, što jasno pokazuje kakav je bio njihov odnos - toplo-hladno.

Jedna od mnogobrojnih anegdota sa gostovanja protiv Rubina u Kazanju, koju je ispričao Murinjo, najbolje opisuje karakter ovog nestašnog napadača.

„Sećam se te utakmice. Nisam mogao da računam na Milita i Eto’a, Baloteli je bio jedini napadač, ali je dobio žuti karton u 43. minutu. U svlačionici sam čitavu pauzu između poluvremena pričao sa njim, rekao sam mu: ‘Ne pravi prekršaje, ako možeš ne diraj nikoga, ne ulazi u raspravu sa sudijom, da ne bi dobio drugi žuti.’ I čim je počelo drugo poluvreme, Baloteli je dobio crveni karton.“

Nakon Intera prelazi u Mančester Siti na zahtev Manćinija, sa kojim je već sarađivao u Interu. U Mančesteru je nastavio po već oprobanom receptu - red golova, red nestašluka. Prvi gol postigao je u pobedi protiv VBA, a taj meč okončao je, kako bi drugačije, nego crvenim kartonom.

Ušao je u istoriju engleskog kluba jer je značajno doprineo trofejima na koje su do tada „Građani“ čekali duže vreme. Osvojen je FA kup i to je bio prvi pehar koji je Siti podigao nakon 35 godina. Svoju ulogu Baloteli je imao i u prvoj tituli Premijer lige, koju je osvojio sa ekipom sa Etihada - asistirao je Agueru, koji je postigao gol u 94. minutu i time je Siti postao prvak.

Nije bilo za očekivati da bude zabeležen samo u statistici kao strelac i asistent, pa je te sezone neretko dobijao žute kartone, a više puta i direktan crveni karton.

Posle epizode u Mančester sitiju ide kod najvećeg rivala tima koji ga je proslavio - prelazi u Milan, gde je takođe uspešno tresao mreže i postigao preko 20 golova za jednu sezonu. Nakon Milana sledi kriza: jedna sezona u Liverpulu, povratak u Milan, a potom selidba za Francusku. Tada je već jasno bilo da je njegova karijera u padu i da neće u potpunosti ostvariti očekivanja i potencijal koji je imao.

Odlaskom iz Francuske počinje lutanje. Nikada Mario nije bio više onaj isti koji je harao engleskom i italijanskom ligom. Bezuspešno je pokušavao da povrati svoj stari sjaj u raznim ekipama u kojima je igrao - Breši, Monci, Adani, Sionu i, na posletku, u Đenovi ali nije uspeo da oživi svoju karijeru. Sa ispadima nikada nije prestao, sa njim nikada nije bilo dosadno, ali pogodaka i sjajnih partija više nije bilo.

Danas, nakon ovako burne karijere, Mario je dobio još jednu priliku. Videćemo da li će makar na trenutke moći da zasija starim sjajem i da nas podseti kako je to kada se Baloteliju igra fudbal.